Domanović po drugi put među Srbima

Šta ćeš sad da pišeš? - pitali su me mnogi posle 5. oktobra* nekako pakosno i podrugljivo - nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 5. oktobar*, ali smo ostali mi. Mi smo isti onakvi kakvi smo i pre bili.

Otišao je Sloba*, a to znači mnogo dobra, ali ne znači sve.

Da se je 5. oktobar desio nešto u doba koje iznose priče iz "hiljadu i jedne noći," onda bi od prilike ovako trebalo da izgleda:

U jednom magnovenju ispravile se krive beogradske ulice, a s jedne i druge strane nikle šestokatne, moderne nove kuće. Mesto ružne kaldrme asfalt, a Saborna crkva porasla veća od Sv. Stevana u Beču. Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi. Putovi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene natrapa na kakvu veličinu prvog reda.

- Ko je ovo?
- Taj?... E, to je srpski Bizmark, samo još mudriji.
- Taaako!
- A ovo?
- To je naš Kant!
- A ovo?
- Taj je izmislio novu vaseljenu.
- Au-u-u!

Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Gospodin Giga, na primer, ide u kancelariju u 5 časova izjutra, a mitropolit štampao 18 velikih teoloških studija, i postao autoritet svetskog glasa. To vredi.

Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.

- Šta je ovo, po Bogu?
- To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 5. oktobra. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.
- Ostavite nas, savest nas grize!! - reknu tek, pa rukama u grudi.

Kazamati prazni. Sve se propoštenilo. Bogoljub Karić* priložio poveću sumu novaca za iznemogle starice.

Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: "dozvolite", "molim najpokornije." Popovi prosto kao svetitelji, kad ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Hristovi sišli na zemlju.

Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarije i kasarne sve uredeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti.

Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.

Kad bi srećom tako bilo, onda bi ja bih pisao kako se pastir i pastirka ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al' ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji među ovim ljudima nabiljašiti otud, odovud još malo materijala.

---------------
* Ne radi se o 5. oktobru 2000., naravno, već o 29. maju 1903. (po starom kalendaru) kada je izvršen prevrat u kome su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin