Evrovizija

Kad sam bio mali nisam mnogo plakao. Ali sam se pošteno izridao 1983. kad je Daniel bio tek četrvti na Evroviziji sa odličnom euro-pop pesmom Džuli.

Elem, ta parada pijanstva i kiča nam opet stiže, ali je ovaj put meni posebno zanimljiva. Što iz razloga što nastupamo kao suvereno-demokratska Srbija, ali više stoga što ćemo imati dva predstavnika.

Koji je to drugi kandidat, pitate se možda vi? Ne, nije reč ni o jednoj od bivših SFRJ republika već o izvesnoj Magdi Rúzsa, predstavniku Mađarske.


Rodom je iz Malog Iđoša u Vojvodini. Kako nije imala sredstava da se upiše na medicinski fakultet, trbuhom za kruhom 2006. se prijavila za Pop idol takmičenje - ali u Budimpešti. Ubrzo je postala pravi hit kod komšija.

Moj glas definitivno ide njoj. I to ne zato što joj je pesma u bluz fazonu, dakle ne podilazi evrovizijskom šundu (za razliku od srpskog entry-a). Već više zbog toga što je ovo mikrokozma onoga što se u Srbiji dešava od pamtiveka. Talentovani odlaze, a ono što ostaje (čak iako je talentovano) neminovno mora da se prilagođava lokalnim standardima.

Nismo svi u prilici da znamo za naše uspešne naučnike, poslovne ljude, pisce, i ostale u pečalbi - ali vala možemo da upalimo TV u subotu i vidimo sliku i priliku naše propasti.

Politička "Dinastija"

Već tri meseca naši dragi političari ne mogu da sastave vladu. I? Koliko je ta naša politička "elita" uopšte bitna?

Pala mi je na pamet jedna velika istina, koja je toliko očigledna da mi nije jasno kako je do sada nisam spoznao. Sve čemu smo svakodnevno izloženi je jedna velika sapunska opera u rangu "Boljeg života", "Dinastije", španskih serija, i slično. Zašto?

Srpska dnevna politika i sapunska opera ("Dinastija" na primer) imaju sledeće sličnosti:

1. Akteri, odnosno glumci

Veruje li neko da su se Linda Evans (Kristal) i Džoan Kolins (Aleksis) stvarno mrzele? Veruje li neko da se Tadić i Koštunica mrze? Pa jedni drugima su najpotrebniji, oni tako leba zarađuju! A to što mi gledamo je samo jedan neubedljiv "show". U slučaju političara to je nešto što bi moglo da se nazove "reality show", samo kad bi glumci bili ubedljiviji.

2. Navijači iliti gledaoci

Sapunice nam serviraju likove sa kojima se poistovećujemo. U tome je sva žar, jer da nije tako uloga u seriji (ili, nedajbože cela serija) se gasi, odnosno novi političari dolaze na scenu. Felon je nestala, poginula valjda, ili smo tako svi mislili dok nije vaskrsla. Da li je Drašković mrtav? Hoće li se vratiti na scenu, taj "kralj trgova"? Videćemo na sledećim izborima. Koga ćete izbaciti iz kuće "Velikog brata"?

3. Večne teme

Ljubomora. Novac. Moć. Ljubav i mržnja. Ne, nije u pitanju večni trougao Blejk, Kristal, Aleksis. Ljubomoran li je Tadić na Đelića? Mrzi li Čeda Tomu? Ko će biti "alpha male", odnosno premijer? Ko je ukro pare?

Kosovo. E te večne teme već nema u "Dinastiji". Nju su ipak patentirali srpski političari. Počev od carice Milice, pa do mlađanog Vučića. Za 600 godina ko će braniti Kosovo? Ili će ta tema ipak zastareti?

4. Režija i scenario

Svakom mislećem Srbinu je jasno da je sve što nam se izdešavalo potpuno nepovezano sa nama samima. Sve se desilo u režiji Vatikana, Amerikanaca i ostalih koji čim se ujutru dignu iz kreveta samo razmišljaju o tome kako Srbima da napakoste. Mračne su sile u igri, ali mi smo već izabrali carstvo nebesko, kao mnogo puta do sada.

Karikiram naravno. Ipak je politički život u Srbiji mnogo sličniji "Dinastiji". I tamo se scenario menja uzimajući u obzir "rejtinge" ili želju glumca da ode iz serije. Jadna Kristal je tako završila u švajcarskoj klinici. U komi. Hoće li se oporaviti? I za koga će Srbi glasati? Videćemo već, pa ćemo shodno tome da dorađujemo scenario. Nije problem.

5. Efekat na narod

Poguban u svakom smislu, naravno. Serviraju nam se priče, prođe nam život a mi prikovani za TV, čitamo novine, mrzimo Aleksis i Albance. A ni sa Aleksis ni sa Albancima dodira nemamo. Ali naravno bolje o tome da razmišljamo nego da li nas i koliko lopovi džepare i lažovi lažu.

To bi stvarno bilo nesnosno!

Kurt Vonnegut

11. aprila 2007. umro je Kurt Vonnegut.

Njegove poslednje misli o Americi slede.

"I myself feel that our country, for whose Constitution I fought in a just war, might as well have been invaded by Martians and body snatchers. Sometimes I wish it had been. What has happened instead is that it was taken over by means of the sleaziest, low-comedy, Keystone Cops-style coup d'etat imaginable."

Ko je to ustvari preuzeo Ameriku?

"I was once asked if I had any ideas for a really scary reality TV show. I have one reality show that would really make your hair stand on end: `C-Students from Yale.' George W Bush has gathered around him upper-crust C-students who know no history or geography, plus not-so-closeted white supremacists, a.k.a. Christians, and plus, most frighteningly, psychopathic personalities, or PPs, the medical term for smart, personable people who have no consciences."

Psihopate? Kakvi su to ljudi?

"To say somebody is a PP is to make a perfectly respectable diagnosis, like saying he or she has appendicitis or athlete's foot. ... Some people are born deaf, some are born blind or whatever. . . . These were people born without consciences, and suddenly they are taking charge of everything ... they know full well the suffering their actions may cause others, but they do not care ..."

A posledice?

"They are waging a war that is making billionaires out of millionaires, and trillionaires out of billionaires, and they own television, and they bankroll George Bush, and not because he's against gay marriage."

"So many of these heartless PPs now hold big jobs in our federal government ... have taken charge of communications and the schools, so we might as well be Poland under occupation. They might have felt that taking our country into an endless war was simply something decisive to do. ...Do this! Do that! Mobilize the reserves! Privatize the public schools! Attack Iraq! Cut health care! Tap everybody's telephone! Cut taxes on the rich! ..."

"In case you haven't noticed, we are now as feared and hated all over the world as Nazis once were. And with good reason. In case you haven't noticed, our unelected leaders have dehumanized millions and millions of human beings simply because of their religion and race. We wound 'em and kill 'em and torture 'em and imprison 'em all we want. .... In case you haven't noticed, we also dehumanized our own soldiers, not because of their religion or race, but because of their low social class. Send 'em anywhere. Make 'em do anything. ..."

Ima li nade?

"Albert Einstein and Mark Twain gave up on the human race at the end of their lives, even though Twain hadn't even seen the First World War. War is now a form of TV entertainment, and what made the First World War so particularly entertaining were two American inventions, barbed wire and the machine gun. ..."

"Like my distinct betters Einstein and Twain, I now give up on people, too. I am a veteran of the Second World War and I have to say this is not the first time I have surrendered to a pitiless war machine."

Brze pruge Francuske

2. aprila 2007. francuski TGV voz je postavio novi svetski rekord. Na deonici Pariz-Strazbur dostigao je brzinu od 574.8km/h.

Na šinama je od njega do sada bio brži samo japanski voz, koji ne ide po šinama. Taj je dostigao brzinu od 581km/h 2003. godine.

No, da se vratimo Francuzu:

Kad bi mu neko iz zajebancije zaokrenuo šine na gore, pri toj brzini bi voz dostigao visinu od skoro 1190 metara (3 Empire State Building-a) i trebalo bi mu više od pola minuta da padne nazad na zemlju.

Iz Subotice bi stigao do Vranja za 55 minuta, a iz Jesenice do Bitolja za 2 sata.

Koliku energiju poseduje jedan ovakav voz pri maksimalnoj brzini? Samo hiljaditi deo bombe bačene na Hirošimu, mada je i to dovoljno da skuvate 100,000 nes-kafa.

Mogu sličnu računicu da napravim i za voz Beograd-Bar preko Prijepolja, al' me nešto mrzi... :)

Ni Kafka ovo ne bi smislio

Zaista, život je mnogo bizarniji od bilo koje priče. U prilogu je komentar sa bloga B92 posvećenog krađi i lopovluku ko zna koga (nije jasno da li je u pitanju carina, UPS, Amazon.com, Ministarstvo trgovine, ili ko sve ne...). Komentar nije o tome, već je na temu - kako podići tortu sa carine. Iliti - ako se narod ponaša ko stoka, tako će i da ga tretiraju.

Čoveku prosto pripadne muka kada treba da se petlja sa našom birokratijom, koja je savršeni štit za sve nepodobštine. Mogu samo da navedem lični primer.

Sticajem okolnosti deo porodice mi već godinama živi u inostranstvu. Svakog božića nam salju božićni kolač. Kolač šalju poštom (već evo sada 10-ta godina) i stiže u originalnoj limenoj kutiji, upakovan.

Naviknut već godinama na peripetije, koje su povremeno išle do toga da sam ga u par navrata morao probati pred carinicima kako bi dokazao da nije droga/otrov ili šta vec, naoružan strpljenjem sam otišao u poštu.

Moje prvo iznenađenje je bilo kada su mi ispostavili cenu carine od 3200 din za kolač čija je vrednost $16 (1000 din), sa pdv-om. Sa ležarinom troškovi su izašli na 5800 din. Na moje insistiranje i negodovanje da je vrednost ispod $20 te ne bi se trebala platiti carina, kao i na to da je paket podignut istog dana kada je i prispelo obaveštenje o prispeću i stoga je plaćanje ležarine iluzorno, dobio sam uputstva da ispunim formular, uplatim taksu od 600 din, i sačekam da se moj slučaj obradi.

Pošto je kolač dugotrajan, a 600 din je daleko manje od 5800, uradih kao što mi je rečeno. Popunio sam nekakav papir, predao i rečeno mi je da dođem za 3 dana. Posle tri dana i 2h šetanja od šaltera do šaltera saopšteno mi je da su mi donekle izašli u susret. Vrednost paketa jeste ispod 20$ te nema carine ali pošto je sada već ležao 3-4 dana moram da platim ležarinu i poštarinu u iznosu od 5200 din!?!?

Već dobrano iznerviran i rezigniran klimnuh glavom i rekoh da mi daju paket i uplatnice, potpišem revers i uruče mi paket. Međutim, paket je bio van svog pakovanja i otvoren. Podignem poklopac i ustanovim da je neko 3-4 dana kušao kolač i da u kutiji stoji polovina istog.

Tu otkinem s mozgom. Da ne ulazim u detalje odgovoreno mi je da su morali da uzmu uzorak za analizu pošto po nekakvim propisima to je tako i ... Iscepam uplatnice, pošto se dobrano istresem po njima jer mi je to jedino preostalo, saopštim im da mogu da pojedu ostatak i odem kući.

Posle 7 dana dobijam obaveštenje da odem u istu poštu (u međuvremenu sam se naravno žalio) gde me na zaprepašćenje sačeka obaveštenje da moram da platim 8345 din za paket koji nisam podigao a potpisao sam revers za isti (što je tačno), te se ti troškovi moraju nadoknaditi.

Da ne dužim, poručio sam pošti da me tuži i da se vidimo na sudu.

Bobovo brojanje

Kako vidim, Bobova latinica je postala pravi hit! Red je došao da svoje reforme privedem kraju.

Ali, zar je moguće usavršiti savršeno, pitate se vi! Pa i nije, zato je fokus sada na latiničnim brojevima. Prednosti novog sistema su, videćete, ogromne. Dakle, 0, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11... – kakva notorna glupost, arapska izmišļotina, prodali celom svetu muda za bubrege.

Od sada se koriste sledeći simboli:

0 – Н
1 – Ј
2 – Д
3 – Т
4 – Ч
5 – П
6 – Ш
7 – С

Помислићете, pardon, pomislićete da sam se zaustavio na broju C jerbo devet počiņe istim slovom kao dva (ako niste primetili druga Bobova reforma koristi početna slova brojeva, pisana ćiriličnom ćirilicom) a osam počiņe sa O što se lako da pomešati sa starom nulom.

Ali ne, nije zbog toga. Bobova reforma je daleko suptilnija i oslaņa se na oktalni sistem, a ne decimalni. Što će reći, od sada se broji ovako: jedan, dva, … , sedam, deset, jedanaest, … , sedamnaest, dvadeset itd.

Dakle, ono što smo nekada zvali deset, sada je dvanaest, a ono što je nekad bilo 64, sada je sto, odnosno JHH.

Zašto je ovo mnogo boļe, pitate se vi. Pa iz bar tri vrlo jaka razloga:

Kao prvo, veza između binarnih i Bobovih brojeva je vrlo laka. Sigurno znate da jedan bajt ima 8 bita (ukoliko se iko još seća šta je to “8”). Po novom sistemu jedan bajt ima tačno JH bita (slovima – deset). I nema više anomalije da jedan kolibajt ima ДHHH bajta (1024 po starom sistemu) već ih ima tačno JHHH (hiļadu, odnosno 512 po starom “sistemu”, ako se ono može nazvati sistem). Prednosti su vam već evidentne, znam.

Druga velika prednost je što nema više brkaņa slova O sa brojem 0, jer smo tu nulu vrlo elegantno izbacili iz upotrebe.

Treća velika, po meni najveća, prednost je ta što oslobađa tipke “8”, “9”, i “0” za Bobova latinična slova “ļ”, “ņ”, i “ð”.

Vaš Bob Rock, godine TCДC

Bobova latinica

Svi znamo da su se Hrvati, Slovenci, i njima slični, i Amerikanci i Kanađani isto, grdno zajebali kad nisu privatili Vukovu ćirilicu. Šta im sad možemo osim da im pomognemo da se bar malo iskobeljaju iz govana.

Tim povodom sam odlučio da se usvoji Bobova latinica koja, priznajem, radi po Vukovom principu, jedno slovo, jedan glas. Dakle to vam je latinica smišljena isključivo za potrebe naših zapadnih suseda, i šire.

Koje su to nelogičnosti zbog kojih svi vapiju za Bobovom latinicom? Pa na primer, zašto se č i ć pišu sa kvačicama dok lj i nj nemaju iste, ali su zato kombinacija dva slova. Priznaćete da logike nema.

Elem, u prilogu ćete naći sliku kako bi to trebalo da izgleda.


Jedva čekam da na kunama i tolarima (ako ih još uvek ima), u znak zahvalnosti, odštampaju lik Boba Rocka kao velikog velikomislioca, jednog od najvećih sa ovih prostora.

Globalno zagrevanje

Čuli ste verovatno da ukoliko se otopi grenlandski led možemo da očekujemo podizanja nivoa mora od 7 metara.

E sad, život je nekom majka nekom maćeha. U Bangladešu će definitivno i Bog da ugasi svetlo. A u našim krajevima dolazi do interesantnih zbivanja:

1) Skadarsko jezero postaje povezano sa morem i Podgorica dobija morsku plažu kraj aerodroma

Slika 1 - Skadarsko jezero danas

Slika 2 - Skadarsko jezero posle potopa

2) Pelješac postaje ostrvo i Bosna izbija na more big tajm

Slika 3 - Bosna i Pelješac danas

Slika 4 - Bosna i Peljesac za 100 godina

Da sam Bosanac ili Crnogorac odma bi počeo da palim gume i šume!

Mala vinjeta

Posle ratova sa Turskom 1876-1877. i 1878. Srbija je postala Nezavisna Kneževina uvećana za 15% i sa četiri nova okruga: Niškim, Pirotskim, Vranjskim i Topličkim (Pred-Kumanovska Srbija).

To nije išlo lako, jer smo imali veće probleme sa Rusijom na diplomatskom, nego sa Turskom na bojnom polju. Rusija je htela da Sanstefanskim mirom te krajeve, koje smo mi oslobodili, ustupi novostvorenoj Kneževini Bugarskoj, koju su oni oslobodili.

Tada je knez Milan odveo ruskog konzula na Čegar, pred Ćele-kulu, i rekao mu:

“Evo ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, onda će tek Bugari dobiti Niš”

Pozdrav iz Gruzije

I nikad nisam bio u Sovjetskom Savezu - i ne nameravam.
Bio bih u tom Savezu kao u nekom kavezu, nemam tih nerava.

Al' baš bih voleo da stignem sve do Rostova ili do Gruzije.
Plašim se tol'kog prostora, možda se negde zagube moje iluzije.

Ovde iza svakog ugla vreba neka katastrofa. Što unutrašnjospoljnadnevnopolitička, što od silnog ždranja i pijenja. Da krenemo od ovog poslednjeg.

Sos se zove tkhremali i spravljen je od kombinacije oko 100 različitih bilja. Pretpostavljam da preovladava nešto što se na engleskom zove 'coriander' i papričica. Malo je ljut, kiselkast, sladak, sve nekako u isto vreme. Odličan je u kombinaciji sa gruzijskim hlebom (khačapuri). Hleb sa prelivom od sira. Ustvari taj preliv zavisi od regije. U Adžariji stavljaju jaje na oko u sredinu, pa se to onda rastopi zajedno sa sirom i puterom a cela smeša ostaje unutar hleba, pa se to sve zajedno jede.

A vino - iiiihaa. Ima ga jako dobrog, i onako osrednjeg domaćeg. Kad se jede uvek je jedan za stolom takozvani tamada, koji drži zdravice. Mora da se prati. Dakle zdravica, pa koliko on otpije, tol'ko moraš i ti.

Kažem 'on' jerbo žene retko sede za stolom sa muškarcima. Užasno patrijarhalno društvo. Nema tu cica na ulici u kratkim suknjama. Ukoliko se neka i pojavi ona je isključivo u pratnji starijeg brata, ili pak muža. A udaju se i žene jako rano. Obično tamo negde oko dvadesete.

A pravoslavci su, i to, ojha, od kada. Druga država koja je zvanično postala hrišćanska. Jermeni ih tu zajebali za čitave dve godine. Radi se čini mi se o godini 537. Shodno tome na sve strane stari manastiri i crkve. Malo malo pa nabasaš na nešto iz šestog veka. Nije za zanemariti.

A što se tiče političke situacije, ona je jebena. Imaju regije koje su užasno samostalne, premda se svi izjašnjavaju kao Gruzijci. Jezici se takođe razlikuju ali ono što ih vezuje je religija, i pismo. A pismo je unikatno, samo se u Gruziji upotrebljava.

Elem, Rusi su iskoristili gužvu oko nezavisnosti pa okupirali dve regije. Južnu Osetiju i Abhaziju. E sad, ruska želja je da se na te dve regije upotrebi kosovski recept. Dakle, nezavisnost. Toliko o njihovoj podršci nama naivnima.

A jezik - e to treba čuti. Takve zvuke nisam znao da ljudsko grlo može da proizvede. Uostalom, poslušajte i sami.

Da li su čuli za Srbiju? Pa narafski. To se svodi na tri stvari: klimanje glavom na negodovan način (fudbalska reprezentacija na svetskom prvenstvu), obožavanje košarkaša (premda tu prednjači Dražen), i coktanje na ono što smo uradili Đinđiću. To za Đinđica me iznenadilo, i proizilazi od toga što smo mi bili inspiracija njihovoj revoluciji (pre tri godine). I što je njihov Đinđić (Saakašvili) bio inspirisan baš njime. Čak su imali i pokret Otpor - slična organizacija, identičan logo (crno bela pesnica).

Eto, toliko od mene! Srdačno vaš ბობ ღოქ

Domanović po drugi put među Srbima

Šta ćeš sad da pišeš? - pitali su me mnogi posle 5. oktobra* nekako pakosno i podrugljivo - nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 5. oktobar*, ali smo ostali mi. Mi smo isti onakvi kakvi smo i pre bili.

Otišao je Sloba*, a to znači mnogo dobra, ali ne znači sve.

Da se je 5. oktobar desio nešto u doba koje iznose priče iz "hiljadu i jedne noći," onda bi od prilike ovako trebalo da izgleda:

U jednom magnovenju ispravile se krive beogradske ulice, a s jedne i druge strane nikle šestokatne, moderne nove kuće. Mesto ružne kaldrme asfalt, a Saborna crkva porasla veća od Sv. Stevana u Beču. Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi. Putovi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene natrapa na kakvu veličinu prvog reda.

- Ko je ovo?
- Taj?... E, to je srpski Bizmark, samo još mudriji.
- Taaako!
- A ovo?
- To je naš Kant!
- A ovo?
- Taj je izmislio novu vaseljenu.
- Au-u-u!

Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Gospodin Giga, na primer, ide u kancelariju u 5 časova izjutra, a mitropolit štampao 18 velikih teoloških studija, i postao autoritet svetskog glasa. To vredi.

Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.

- Šta je ovo, po Bogu?
- To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 5. oktobra. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.
- Ostavite nas, savest nas grize!! - reknu tek, pa rukama u grudi.

Kazamati prazni. Sve se propoštenilo. Bogoljub Karić* priložio poveću sumu novaca za iznemogle starice.

Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: "dozvolite", "molim najpokornije." Popovi prosto kao svetitelji, kad ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Hristovi sišli na zemlju.

Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarije i kasarne sve uredeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti.

Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.

Kad bi srećom tako bilo, onda bi ja bih pisao kako se pastir i pastirka ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al' ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji među ovim ljudima nabiljašiti otud, odovud još malo materijala.

---------------
* Ne radi se o 5. oktobru 2000., naravno, već o 29. maju 1903. (po starom kalendaru) kada je izvršen prevrat u kome su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin

Zašto Bob Rock?

Dobro veče!

Moj prvi blog, o ovome sam sanjao najmanje nedelju dana, i eto dođe i taj dan. Volem da pišem, pa to vam je. Malo sam se iznenadio kad me gugl u startu pitao za naziv bloga, prosto nisam bio psiićki spreman, al sam se oma setio mog omiljenog junaka iz Grupe TNT - Boba Rocka.

Zasto baš njega, sigurno se pitate vi? Pa zato što smo mnogo slični. Ružni, nosati, prgavi, i ne volemo nepravdu.

Toliko za danas, od koga je dovoljno je, a za koga je ... e to već ne znam!